Počeo je mart, počeo je post. Svašta nekako počinje, a ja još ništa ne počinjem. :-)
Počela sam, ipak, da osluškujem sebe. Čujem kako me iz prošlosti dozivaju neke želje. I kako me opominju neuspesi, i kako mi mašu sve one osvojene pobede. Gledam kako život neuhvatljivo vijuga i stavlja mi na put zamke, laži, prepreke. Shvatam kako je divno biti u toj igri, kako je lako naučiti to jedno jedino važno pravilo za pobedu.
Život nam nije neprijatelj. On je to što jeste. On je ono što smo mi.
Ali mi smo njemu neretko neprijatelji. Neprijatelji samima sebi. Mislim, nisam nikada nekome tako mnogo zla nanela kao sebi. Nisam nikada tako uporno pokušavala nekoga da gurnem u propast, nisam nikada drugome tako svirepe zamke postavila, nisam nikada uživala u nečijem neuspehu kao u svome.
I nisam nikada srela nekoga ko ima tako lep život a tako je tužan.
Teže je zavoleti sebe nego nositi na leđima teret samoprezrenja.
Mogu da se setim, u te četiri godine što ih gotovo sasvim provedoh u manastiru, ja ništa o spokoju, pokajanju i samospoznaji nisam naučila. Ja sam postila, bdela i molila se ali sam i dalje tvrdoglavo sebi želela zlo. I nisam se nikada molila za sebe, i nisam tražila za sebe gotovo ništa. Ne zato što sam veliki čovek već zato što nisam uspela da razumem vezu između dobrote prema drugima i dobrote prema sebi.
Još ne počinjem da radim dobre stvari sebi. Da, i dalje bolujem od anoreksije i ne pokušavam da se izlečim. Flertujem sa bulimijom.
Sa depresijom.
Sa autističnom povučenošću iz tuđih i iz sopstvenog života.
To je samo jedan od razloga zbog kojih i ovaj post ne počinjem kao hrišćanka, premda sam volela da tvrdim kako to jesam, premda osećam kao da jesam.
Samo jedan od razloga iz kojih ništa ne počinjem. A druge razloge još ne razumem, kao zatvorena knjiga su preda mnom.
Još ne počinjem da radim dobre stvari sebi. Da, i dalje bolujem od anoreksije i ne pokušavam da se izlečim. Flertujem sa bulimijom.
Sa depresijom.
Sa autističnom povučenošću iz tuđih i iz sopstvenog života.
To je samo jedan od razloga zbog kojih i ovaj post ne počinjem kao hrišćanka, premda sam volela da tvrdim kako to jesam, premda osećam kao da jesam.
Samo jedan od razloga iz kojih ništa ne počinjem. A druge razloge još ne razumem, kao zatvorena knjiga su preda mnom.
Milan, interesantan, unikatan jedan čovek od kog sam i dobila recept, sprema ove krekere bez ulja, dakle sa čašom vode, i peče ih u aparatu za galete. Pošto ga ja nemam, dodala sam ulje kako ne bi bili mnogo tvrdi. I uspela sam, krti su, meki i baš ukusni. Sledeći put ću da utisnem u svaki seckani kikiriki, orahe ili bademe. Ili još ko zna šta :-). Sve je moguće.
Sastojci:
( čaša za vodu - 200 - 220 ml )
1/2 čaše maslinovog ulja
1/2 čaše tople vode
1 čaša suncokretovog semena ( bez ljuske ) koje ste samleli u blenderu ili mlinu za kafu
čaša prosa ( sa ljuskom ) koji ste takođe samleli
2 čaše brašna - ja sam koristila ječmeno + koliko vam je potrebno da testo ne bude jako lepljivo, kako biste mogli da ga razvijate i vadite oblike
1,5 kašičica soli - prilagodite sosptvenom ukusu
1 čaša ovsenih, ječmenih, pšeničnih ili ražanih pahuljica
1 kesica praška za pecivo
1 kašika meda
Sve suve sastojke pomešajte pa im dodajte vodu u kojoj ste otopili med i ulje. Smesa ne treba da bude jako lepljiva već dovoljno suva da možete da je razvijete na oko pola centimetra debljine. Kada radim sa ovako delikatnim i pomalo sipkavim testom ne pretendujem na to da razvijem celo testo odjednom nego razvijam deo po deo :-) na radnoj površini tek nežno posutoj brašnom. Keksiće vadite modlicom željenog oblika i slažite na pleh pokriven papirom za pečenje.
Još:
maslinovo ulje za premazivanje
susam za posipanje ( kim, lan ili neki suvi začin po želji )
Premažite krekere uljem i pospite susamom, ili već onim što ste za posipanje izabrali.
Pecite na 180-200 stepeni oko pola sata.
Keksići će da posvetle i stvrdnuće se ali neće da se pretvore u kamen. Moji su bili meki i sutradan a posle ih više nije bilo :-).
