Danas vam ne pišem recept. Običan bakin klot pasulj, ili sa malo suvog mesa, ili slanine. I još običnija pita sa sirom. I ONA sa jabukama.
Taj pasulj smo jeli gunđajući, kao deca. Pite smo voleli posebno kad su hladne, sutradan, sakrivene i kuhinjskom ormariću ispod bakine bosanske ćase.
A eto kako prolaze vreme, naši životi, naše uspomene, sve naše muke, sve naše radosti, sve se u sećanjima menja, dobija boje i ukuse koje želimo da vratimo.
Vratih se od svojih prošle nedelje. Kad god odem, baka sve teže hoda, sve je pogrbljenija. Sve duže spava i sve više ćuti.
Nešto mi se čini, neće ona više moći nikada da skuva taj pasulj ni da ispeče gibanicu.
I sve mi se čini, stara sam koliko i ona, stara od sećanja na vremena u kojima su svi koje volim bili mladi, zdravi i nasmejani.
Sve mi se čini, dala bih sve godine koje dolaze za kratki povratak u one koje su prošle.
Za povratak u neko obično jutro, na neki obični ručak, pasulj, pitu i hleb.
Kada shvatite da nema povratka, da nikada neće biti povratka, počinjene svoju prolaznost da živite. Neki shvate pre, neki kasnije. Neki potiskuju tu istinu, drugi joj se smeju u lice.
Ali ljudi koje volimo nikada ne mogu biti prepušteni nemilosrdnom zagrljaju vremena.
Za njih se borimo sećanjima, suzama, fotografijama, receptima.
Da, receptima i češće nego što mislimo. I tako nas kroz papiriće, sveščice, tanjiriće, nekako nas sve povezuje ista jedna prošlost, ista jedna želja.
Da stegnemo u zagrljaj ono što volimo. Da ne prođe. Da ostane i da miriše večno.
I tako najomraženiji bakin svakodnevni ručak postane drag i važan. I sve postane drago i važno kako bi uvek trebalo da bude, a ne samo onda...kada prođe.
Koji ste vi bakin ručak mrzeli kao mali, i zašto ste ga kasnije zavoleli?
U nekom od sledećih postova spremiću nam nešto što je nekada spremala vaša baka :-). Razmislite šta bi to trebalo da sačuvamo od zaborava!
Sačuvajmo SVE!
Pogledajte BAKINU RIZNICU, nešto što Vera i ja radimo sa zaista velikom ljubavlju.
