Kada su mi, kao baš maloj devojčici, iz one knjige bajki koju sam uvek najviše volela, pročitali i priču o sirotici, nisam bila nešto naročito ganuta. Dete koje se najelo palačinki sa kremom i uštipaka sa sirom, napilo mleka, ušuškano sa ljubavlju u ćebe koje miriše na "Bohor" i umorno od trčanja, spremno za san, šta može da zna o nepravdi, otimanju, gladi, siromaštvu, o jauku onih kojima se čini zlo a koji su bespomoćni i slabi, koji plaču u osami i kriju suze jer ih ionako ne bi razumeo okrutni svet.
Ja sam želela da slušam o avanturama carevića Ivana, o princezama i čarobnim loncima, mlinovima, o žar ptici i čudotvornom riđem konju. Pod mojim staklenim zvonom nije bilo mesta za tužne priče, čak i ako imaju srećan kraj. Nisam ih razumela.
Tek godinama kasnije, kada sam već i sama upoznala drugo lice stvarnosti i način na koji svet nagrađuje i kažnjava, uglavnom nepravedno i pokvareno, kako je Jesenjin napisao "grubima radost do neba, a nežnim žalost do Boga", a tada, sam negde pročitala i njegov prepev poznate ruske bajke "Sirotica" koji mi je naterao suze na oči iako i nisam baš tako laka na suzama, posebno kada je poezija u pitanju. Istini za volju, Jesenjin je iskren i jednostavan, možda i previše. Uglađenost koja mi je uglavnom odbojna a kojom poezija često diše i uzdiše kod njega je zamenjena prostodušnim osećajem, dušom koja piše, govori, jeca kao seljak nad spaljenom njivom i raduje se kao dete novoj šarenoj lopti, i zato mi je uvek bio drag, čak i kada sam razočarano otkrila da mnogi ljudi ne misle da je on najbolji pesnik koji je ikada rođen :-).
Sirotica je naša priča.
Svih nas koji smo razumeli da ljudi i svet nisu pravedni. Da dobri uvek stradaju a zli imaju šta požele. Da su gramzivost, zavist i podsmevanje omiljena zabava silnika i da nesrećni plaču tiho, stisnu zube i trpe jer im niko nije rekao da to ne moraju da čine.
Mi volimo tu priču jer ima srećan kraj. Iz istog razloga volimo sve bajke.
Ali bajke moramo da tumačimo i moramo da otkrijemo suštinu.
Da bi dobro pobedilo nepošteni svet potrebno je čudo.
U svetu koji je osuđen da postoji potpuno drugačiji od onog iz bajki, to čudo smo mi, trenutak u kom ćemo da odlučimo da ne trpimo i ne pristajemo.
Ne smemo da pristajemo na gladne ljude oko nas, na ulicama. Na pse kojima seku šapice, mačiće koje bacaju pored puteva, na ogovaranja, klevetanja, na sitničavosti i gramzivosti, pa pohlepu. Na to da klimamo glavom dok ljudi oko nas tračare, ismevaju, podmeću nogu.
Da prestanemo da pristajemo, tešeći se kako nismo mi to uradili.
Svako ko zna za nepravdu a ne ustaje protiv nje, nema čiste ruke. Vremenom, isprljaće mu se i srce. I više neće biti dostojan da mu se desi čudo.
A ako se čudo ne desi, svet će da propadne. I sa njim sve što je vredno, zajedno sa onim što je zlo. A i to je nepravedno, zar ne?
U nastavku je Jesenjinova pesma :-). Ako ima nekoga kome se ne čita, neka skroluje do recepta :-)
Siromašica je Maša, Maša teško, teško živi,
srdita i zla maćeha nedužnu je za sve krivi.
A sestrica, polusestra. Progoni je. ne voli je,
plače Maša u potaji, u potaji suze lije.
Ne odbija Maša grdnje, bolno trpi reči proste,
a lukava polusestra mami-tera mnoge prosce.
Od Maše je zla maćeha svu prćiju oduzela,
ne gledaju momci Mašu kada ide preko sela.
Nosi Maša svoj sarafan I po danu i u veče,
a na maćehinoj kćeri minđuše i perla zveče.
Sašila je jednom Maša nov sarafan od krpica,
A na glavu vezala je maramu od plavog cica.
Hoće Maša da uredna u crkvicu Božiju stupi,
pa maćehu tvrda srca moli da joj perle kupi.
A maćeha, razljućena, već rukave zasukuje.
sa usana bedne Maše ni jedna reč se čuje.
Ode Maša ridajući, oh, da joj je negde zaći,
Pobegla bi i na groblje, al ne može humku naći.
Vitla sada vejavica, snežnim plaštom sav svet ovi,
zavi staze i prozore, svud nanosi i smetovi.
Pođe Maša do doksata, bolno-tužna, bolno-sama.
naokolo samo vetar, naokolo samo tama.
Plače Maša. steže studen, lupa deda-mraz o dveri,
A iz Mašinoga oka teku suze - ko biseri.
Virnu mesec iz oblaka i zablista kroz noć meko,
Vidi Maša: po stubama posejao biser neko.
Od te sreće iznenadne zaigralo srce Maši
i rukama pomodrelim za sitni se biser maši.
Tek što stade kraj doksata - obrazi joj gore bledi
- a sa visokoga smeta trči ka njoj starac sedi.
"Ej, zastani, lepotice, mećava je sve zamela!
ovde negde zaboravih jedan đerdan od bisera."
Maša s tajnim uzbuđenjem prikri svoju grešnu želju
i reče mu uplašeno: "Ja ga skupih u kecelju."
I stidljivo iz kecelje, prikrivajuć rukom lice,
sipa Maša sitan biser na zamrzle stepenice.
"Stani, dete, ne prosipaj - govori sad starac njoj
- Pa, zaboga, taj je đerdan, taj je biser samo tvoj."
Od sreće se smeje Maša, od stida joj obraz gori,
a starac je gleda nežno i ovako Maši zbori:
"Video sam, jadno dete, gorke suze što si lila
i kako te zla maćeha iz kolibe izgonila.
A u izbi tvoja sestra kraj zrcala sjajnog sedi
i češljajuć svoje kose podsmeva se tvojoj bedi.
A ti ridaš tu na tremu, urla mećava ko zverje.
Za nagradu ja zamrznuh tvoje suze u biserje.
Sažalih se, jadna moja, zbog obraza tvojih bledih
i dahtanjem svojim ljutim maćehu i ćerku sledih.
A ovo je za te suze što si lila niz obraz...
Jer, znaš, Maša, ja sam dobar, ja sam, eto, deda-mraz."
I iščeznu ciča zima, Maša perlu sitnu veže
I oslušnuv vejavicu malo zasta, pa pobeže.
A ujutro rano-rano kopa Maša dve grobnice.
u to vreme dvorjani su svud tražili lepotice.
Kralj im strogo naložio da pronađu lepoticu,
da obiđu zemlje svoje, da dovedu i kraljicu.
Ugledali oni Mašu, zovu Mašu razdragani,
al Maša je odlučila: prvo mrtve da sahrani.
Napravili tiho daću, pa odoše s njom u dalj,
i sa Mašom, siroticom, oženi se silni kralj.
Obogaćene sirotice
Ovo je jedan u stvari opšte poznat recept. Testo sam uzela ODAVDE ali sam tokom godina pretraživanja po internetu nailazila na isti mnogo puta i na različitim adresama. Draž je u tome što su ovako jednostavne stvari najpodatnije za kombinovanje i ulepšavanje :-). Ovo je vrlo praktičan i ekonomičan recept, uštedeće vam i vreme i novac a ukusom i mekoćom će da nadoknadi sopstvenu nepretencioznost.
Sastojci:
300 ml ulja
150 ml tople vode
1 kesica praška za pecivo
oko 500 gr mekog brašna
Testo umesite tako što jednostavno pomešate sve sastojke :-). Biće masno, i trebalo bi da bude kompaktno i fino za rad. Podelite ga na dva dela. Fora kod ovog "recepta" je što čak je morate ni kiflice da pravite :-). Razvaljajte oba dela testa u pravougaonik, neka bude debelo oko 5 mm.
Fil 1 :
Količine za fil su stvarno proizvoljne, samo pazite da ga ne bude previše kako ne bi pocepao testo ili iscureo pa se zapekao.
100tak gr. starog kravljeg sira - izgnjavite viljuškom
3 kašike krem sira
50tak gr trapista -
malo parmezana - ako volite
malo soli, ali sir je već slan
Fil 2:
dzem po ukusu - kod nas OVAJ
50tak gr seckane čokolade, ja više volim mlečnu
vanilin šećer po ukusu
cimet
Nafilujte oba pravougaonika testa, nežno zarolajte. Kada ste to učinili, isecite ih na kolutiće debele oko 1 cm i poređajte na pleh pokriven papirom za pečenje. Pecite oko 20-25 minuta, zavisi od rerne, na 200 stepeni. Treba nežno da porumene.
Što je najbolje, najlepši su kad su hladni.
