Zeleno :-) - Čorba od koprive

Kada bih pokušala sada da vam ispričam pričicu o tome šta mi se sve desilo prethodnih meseci, bila bi to veoma duga priča. I ovde sam napravila ne baš kratku pauzu. Ali ne svojom voljom. Depresija je podmukla i uporna bolest i ja sam se sa njom borila najbolje što sam mogla. I naravno, dugo, dugo, potpuno bezuspešno.

Iz potpune umrtvljenosti trgao me je veliki strah.

Sad gledam kako se približava leto i osećam se oslobođeno.

Krošnje su zelene konačno i život je procvetao. Sve je zeleno. Ja sam odrasla pre noći a napokon mi se ne čini da sam stara. Naprotiv, prvi put verujem u sebe i svoju mladost, u svoje sopstvene snage.

Jedva čekam da položim ispit, jedva čekam da napišem roman. Jedva čekam da odem kod mojih i vidim maminu baštu.

Znate, moja mama godinama ne može da nađe posao. Ove zime, i baka je potpuno pala u postelju. Mama je sa njom i ne može da je ostavlja.

Teško, preteško se živi.

Ako bih mogla u svakom trenutku zbog nekoga da se rasplačem, mogla bih zbog mame. Saberem šta sve želi i sve što nema, što nema ni novca ni prilike da ode i poseti unuke koje tako voli i koji vole nju. Što već više od dve godine nije prošetala Beogradom, gradom koji tako voli i u kom je provela jedan lep i važan deo života. Saberem i to što se nikada ne žali. Što je smršala jer ne jede, poslednja je sebi u svemu i svi su joj drugi važni.

Izriljala je deo dvorišta i napravila baštu. Posadila je tikve, paradajz, luk, kukuruz. Silazi svakog dana po nekoliko puta da vidi i sredi svoju baštu. Gleda da li će roditi trešnje i pita se hoće li moći da nabere onako fine kupine za svoje dzemove, kao što je učinila prošle godine.

I onda se setim...isto to je radio moj pradeda. Onaj što je prognan iz Rusije.

Onaj koji je sve što želi i sve što nema zaboravljao u granama jabuka, trešanja i jabuka, u kreketanju oko ribnjaka, u zujanju košnica.

Ima nečega u tome kada vas zagrle priroda i zelenilo, život koji gledate dok se rađa, klija, raste i cveta, i naposletku sazreva da vam zahvalnost baci u krilo.

Ima neke nove nade u tome.

Biće bolje.

Biće dobro.

Mora biti.

Posejano uvek nikne. 

U to ime, jedan prosti baštenski recept :-).

Danas je Đurđevdan. Umesto da voljene proganjate koprivom, skuvajte je :-).
Ova čorba ima krug vatrenih obožavalaca i nezanemarljiv krug još vatrenijih mrzitelja. Za mog brata je to hrana iz vrzine :-) (ako ne znate šta je to jer ste gradski čovek ili se u vašem kraju to drugačije zove, to je rastinje koje razdvaja livade, uglavnom trnjina, šipurak i poneko drvo hrasta u mom selu).
Za mene je ova čorba predivna, kao i ova bakina šerpa, i podmetač koji je njena starija sestra kupila na mladenovačkoj pijaci pa donela nama u Kraljevo, iako smo imali već isti takav, kupljen na kraljevačkoj pijaci, jer je bitna razmena a ne ekskluzivnost poklona :-D, kao i ova pomalo kič ali beskrajno dražesna čaša-čizmica :-D. Sve mi je tu kako treba.
Jakim čajem od korena koprive baka mi je svake nedelje kad sam bila mala ispirala kosu. Volite koprivu ljudi, to je divna, plemenita biljka. Ako imate sreću da negde kod vas raste čista, iskoristite to. 

Zelene stvari su baš dobre.

Koprivu dobro operite i obarite, da ne kažem blanširajte :-). Posle toga ćete moći da se iseckate bez posledica po sopstvenu kožu. 

Na puteru (meni je tako najukusnije) prodinstajte sitno, sitno seckan crni luk pa kad on pusti miris i omekša dodajte isto tako seckan beli. Kad i on zamiriše, stavite u istu šerpu iseckanu koprivu i propržite. Nalivajte postepeno supom ili vodom. Nemojte dugo da kuvate, nema potrebe, posolite, stavite biber ako volite. Biće gotova za desetak minuta.  U par kašika vode razmutite gustin pa sipajte u šerpu. Vatra neka bude uerena a ne maksimalna, kao što je kod mene uvek :-). Pomešajte pavlaku za kuvanje i kiselu pavlaku i dodajte u čorbu. Kada baci prvi ključić skinite sa vatre, ako volite umešajte rendani sir i poslužite sa kiselom pavlakom.